(Ne)otpornost na igle

 Igla me je oborila s nogu.. doslovno :/

Mali uvod, inače sam veoma alergična na vene, igle, krv, i čim vidim i malo krvi, imam osjećaj da ću pasti u nesvijest i dobijem mali napad panike.. 

Eh sad.. Prvi dan ramazana, dakle 13. april. Dan je išao sasvim normalno, čak i bolje nego ostali, osim činjenice da je moja divna životinjica bila bolesna. Tako smo je odlučili odvesti veterinaru.

Veterinarka joj je nakon detaljnog pregleda krenula dati infuziju, i mene je zamolila da joj pomognem tako što ću joj držati glavu da ne trzne nogom ili nečim da joj ne bi pukla vena. Čim sam ja čula to 'pukla vena' odmah mi je bilo loše, ali eto. I tako njoj držim glavu dok gledam kako joj veterinarka zabada iglu u venu (prva i najveća greška). Osjetim ja da se meni krenulo mantati, al' mislim proći će, i samo sklonim pogled. Ali ne prolazi. Osjetim da mi se noge oduzimaju i polako gubim balans. Glasovi oko mene postaju sve tiši, i bum. U treptaju oka nadjem se na podu, nekontrolisano zatvarajući oči. I sve je crno.

Ne znam koliko sam bila u nesvijesti, samo znam da je dovoljno dugo da kroz misli mog babe i veterinarke prodje milion i jedna loša moguća situacija u kojoj se mogu naći. Kad sam otvorila oči prvo što sam vidjela bilo je veterinarkino zabrinuto lice ispred moga. Jedno dvadeset i osam puta pitali su me jesam li u redu. Ostatak pregleda morala sam biti u sobi do njih. 

Dalje je sve bilo u redu i vratilo se u normalu. Ali mislim da mi više neće dati da budem u istoj prostoriji u kojoj se nalazi igla :/.